Sv. Sava, prvi patrijarh Srpske pravoslavne crkve (Rastko Nemanjić), sin srpskog vladara Stevana Nemanje (sv. Simeona)

Slava u Srba

Dejan Medaković, književnik, historičar umjetnosti i enciklopedist o krsnoj slavi (Tekst preuzet iz knige:Građanska kultura Srba u Hrvatskoj)

U srpskoj građanskoj kulturi nalazimo spektar manifestacija koje su iznjedrile običajna tradicija religijskih i svjetovnih obreda, patrijarhalni svjetonazor, srpski folklor, gospodarstvo, znanost i umjetnost. Evo nekoliko primjera. Uz najznačajnije blagdane u pravoslavnoj religiji Božić, Uskrs i Duhove, Srbi imaju i blagdan krsne slave odabranog sveca - zaštitnika obitelji. Među «najpopularnije» svece ubrajaju se: sv. Sava, sv. Nikola, sv. Simeon, sv. Stefan prvomučenik, sv. Georgije, sv. Dimitrije i drugi. Tradicija krsne slave prenosi se u obitelji s koljena na koljeno. Korijeni ove tradicije sežu iz davninskog htoničkog kulta (kulta mrtvih), derivirane agrarne magije (kulta živih) i svetosavskog pravoslavlja. U svakom srpskom domu nalazi se ikona sveca zaštitnika, a u građanskom miljeu katkad i kućni oltar. Na stoliću kućnog oltara nalazi se srebrno kandilo koje može biti stajaće ili viseće, svijećnjak sa posvećenom slavskom svijećom, željezna kadionica za tamjan, posuda s vezicom bosiljka (bosiljkača) kojom se škropi posvećena vodica, bočica s posvećenim uljem i Biblija.

Na dan krsne slave muški članovi obitelji odlaze u crkvu na liturgiju. Sveštenik dolazi u svaki dom da izvrši bogoslužni obred osvećenja ikone sveca i osvećenje doma. Pri vršenju bogoslužnog obreda sveštenik čita ulomak iz evanđelja koji se odnosi na datog sveca, a potom se otpjeva tropar i pritom vrši obred lomljenja slavskog kolača. Ako sveštenik ne dođe u slavljenikov dom (većinom u slučaju smrti kojeg člana obitelji ili zbog udaljenosti datog doma) tada domaćin nosi u crkvu slavsku svijeću, slavski kolač i koljivo da se posvete. Potom domaćin s članovima obitelji u domu obavlja slavski obred koji sadrži: paljenje slavske svijeće, pjevanje tropara i lomljenje slavskog kolača. Ovaj obred vrši se u podne, prije slavskog ručka, ili navečer prije večere.

 


Sv Ilija, hramovna slava u Ličkoj Jesenici

Priredilo bratstvo Svetog Trifuna – Kampsada:

Srpska Slava, kao domaće praznovanje Svetitelja – zaštitnika porodice, nesumnjivo je nastala zaslugom Svetog Save Srpskog i njegovih direktnih naslednika, kada su potisnuti ostaci paganstva u narodu i slave dovedene u saglasnost sa hrišćanskim načinom slavljenja Boga.

Za svoje zastupnike i molitvenike pred gospodom, Srbi su najčešće uzimali Majku Možju ili nekog drugog Svetitelja na čiji su dan kršteni (primali hrišćanstvo). Od dana prihvatanja Slave, Srbi su se svim silama zalagali da taj dan što svečanije proslave. Slava se prenosila sa kolena na koleno, sa oca na sina i nije se gasila ni u najtežim trenucima naše istorije. Slaveći našu domaću Slavu, mi ne prestajemo slaviti svoju crkvenu, hramovnu Slavu, zajedno sa svojom braćom parohijanima; i to je naša zajednička sveta Preslava.

Šta još treba znati o Slavi

Ako postoje materijalne mogućnosti može se, (ali nije obaveza), pripremiti Slavski ručak da se ugoste rođaci, prijatelji i komšije, a sa njima i članovi porodice. Za vreme ručka obično se nazdravlja i diže zdravica. Uvek se mora pozvati na umerenost, jer ovo nije nikakava gozba, već Srpska Slava. Za neke slave uvek se sprema posno posluženje, jer uvek padaju u toku velikih postova (kao Sveti Nikola, Sveti Ignjatije Bogonosac, itd). Za druge Slave, koje ne padaju u toku nekog od četiri velika posta, posno posuženje se sprema ako gosti dolaze u sredu ili petak (bez obzira u koji dan Slava inače pada), - štaviše, svaki pravoslavni hrišćanin bi trebalo da posti sredom (zbog izdajstva Judina) i petkom (zbog Hristovog raspeća na krst).
Međutim, ako se nema materijalnih mogućnosti za pripremu slavskog ručka, ne sme se zaboraviti i Srpska Slava, vršenje slavskog obreda i molitva bogu za napredak i sreću svih čeljadi u domu koji toga dana slavi svog zaštitnika.

Slavu treba slaviti uvek, ma u kakvim se prilikama čovek nalazio -  u sreći ili nesreći, u radosti u žalosti, samo treba razlikovati bitno od nebitnog – odvojiti proslavljanje Svetitelja od obične gozbe, Slavu od običnog veselja. I dok Slavsku trpezu može pripremiti onaj koji ima, a veseliti se onaj koji nije u žalosti, dotle za Slavsku sveću, Slavski kolač, malo crnog vina, koljiva, tamjana i malo zejtina trebalo bi da se u toku godine svako postara i spremi i da se kroz tu molitvenu uspomenu oduži svom Svetitelju.
Srbi nikada ne treba da zanemaruju svoju Slavu. Pravoslavna vera ih je kroz vekove održala i očuvala, zato i oni treba da čuvaju svoju veru, ne kao običaj nego kao svesno ubeđenje. I treba uvek da potvrde narodnu istinu: Gde je Srbin, tu je Slava.

Kada treba jedna porodica da otpočne da slavi
Odgovor je jednostavan i logičan: onda kada se osamostali. Kada se oženjeni sin odvoji od roditelja i po građanskim merilima osnuje posebno domaćinstvo. Otud je pogrešno uverenje da sin ako je odvojen od roditelja ne treba da slavi, jer ima živa oca ili starijeg brata! Još se ponegde događa da porodica ne slavi ako je te godine u žalosti, što je takođe pogrešno, a ukazuje na neshvatanje suštine praznovanja Slave!

Pripreme uoči Slave

Nekoliko dana pre Slave, domaćin treba da pozove sveštenika da mu u domu osveti Slavsku Vodicu. Za osvećenje Vodice treba pripremiti:

• činiju sa čistom vodom
• bosiljak
• tamjan
• kadionicu
• sveću
• spisak živih članova porodice
• spisak umrlih članova porodice

Osvećenje vodice se obavlja na istočnom zidu sobe pred slavskim ikonama, a ispred ikone je upaljeno kandilo. Činu osvećenja treba da prisustvuju svi članovi porodice koji su se tog trenutka zatekli u kući. Osvećenje Vodice je vrlo važan čin, jer se kroz vodo-osvećenje silaskom Duha Svetoga, osvećuje porodični dom kao i svi njegovi članovi. Osvećena vodica se čuva kako bi s njom domaćica zamesila Slavski kolač.

Slavski kolač se mesi uoči slave i predstavlja našu žrtvu Bogu što smo se kroz stradanje i vaskrsenje Gospoda Našeg Isusa Hrista spasli od smrti.

Slavski Kolač se sprema na sledeći način: Rano ujutro se izdrobi oko 30 grama kvasca u jedan manji sud i doda se sol i brašna te se napravi retko testo. Sud sa kvascem se stavi na ne suviše toplo mesto. Dok kvasac kisne, proseje se 1.5 kilogram brašna, stavi se u sud za mešenje i dobro zagreje pored šporeta. U drugi sud se stave četiri kašike šećera, parče posnog margarina, uskisli kvasac, pa se sve to zajedno dobro izmeša i nastruže se kora od limuna. Zatim se dodaje po malo zagrejano brašno i testo se mesi uz dolivanje Osvećene vodice, dok se ne zamesi kao za svaku pitu od takvog testa. Kad testo počne da se odvaja od suda i po njemu iskaču klobuci, znači da je dovoljno rađeno. Da bi testo bilo još bolje na šporetu se rastopi 100 grama posnog margarina i za vreme mešenja dodaje u testo, pri čemu se kvase i ruke i nastavlja mešenje. Ako se testo ovako mesi, kolač će biti mnogo vlažniji i ukusniji. Zatim se testo prekrije čistim stolnjakom i ostavi na toplo mesto da ukisne. Testo je gotovo kad napuni sud. Onda se izruči u sud za pečenje i pusti da ukisne. Izgled samog kolača zavisi od umešnosti domaćice. Kolač se pravi u obliku okruglog hleba. Važno je da kolač ima pečat-prosfornik a može da ima i ukrase. Ukrasi od testa koji se prave tako da odražavaju sve ono što se želi u kući: ptice, koje predstavljaju zdravlje i veselje; grozd, da bi vinograd dobro rodio; burence, da bi u kući bilo svega u izobilju, kao i da bude optočen vencem od upletenih pletenica koje se narežu malim nožem. U sredini kolača zabode s parče osvećenog bosiljak. Svaki ukras na kolaču ima svoje mesto i značenje. Ceo kolač se premaže vodom i uljem, a ukrasi se ostavljaju belim. Kolač se stavlja u rernu i pažljivo peče. Dobro ispečen kolač se izvadi iz rerne i suda za pečenje i postavi na tanjir u kome će biti izvršeno blagosiljanje Slavskog kolača. Kolač se mesi postan.

Slavsko žito je takođe važno obeležje Slave. Sprema se iz zahvalnosti Bogu za sve zemaljske plodove koje nam gospod daje, u spomen Svetitelja koga slavimo, kao i za pokoj duša naših umrlih srodnika.
Slavsko žito se priprema na sledeći način:

Žito dobrog kvaliteta se pažljivo otrebi, pa se na dva dana pred Slavu uveče potopi u hladnu vodu i ostavi da prenoći. Izjutra, potopljenu pšenicu, u istoj vodi, staviti na šporet i kuvati. Za vreme kuvanja izbegavati dolivanje vode, sem kada je to neophodno. Takođe treba izbegaati mešanje žita. Pšenica lako zagori pa je stoga treba kuvati na tihoj vatri. Kuvanu pšenicu skinuti sa šporeta, staviti na cediljku i isprati sve dok ne nestane bela skrama sa nje, a zrnevlje ne postane čisto i belo. Pšenicu treba pustiti da dobro okaplje od vode. Ostaviti je da prenoći, a sutra dan rano izjutra je samleti na mašinu za meso. Na kilogram pšenice odmeriti kilogram šećera i kilogram samlevenih oraha. Spremiti takođe i vanillin šećer kojim će se žito zasuti odozgo. Kristalni šećer i orahe ravnomerno dodavati u žito i dobro mesiti rukama. Treba uzeti stakleni tanjir, koji se naročito za ovu priliku korisit, pa na njemu postaviti žito u obliku velikog hleba. Odozgo posuti ravnomerno sloj samlevenih badema ili oraha, pa preko toga posuti vanillin šećer. Najzad, uzme se čist salvet, stavi se preko šećera, pa se dlanom dobro utapka kako ne bi spao. Ukoliko se žito ukrašava najbolje je upotrebiti obaren i oljušten badem kojim se napravi venac oko žita i razni drugi ukrasi.

Slavska sveća treba da je od čistog voska, čime predstavlja našu najčistiju i najiskreniju žrtvu Bogu. Slavska sveća je simbol želje i težnje svečara:

da upozna svetlost života gospoda Boga i Njegovog Sina Isusa Hrista da Svetlost Božja prosvetli razum njihov, osvetli i osnaži vrline u njima iuputi ih da vreme na zemlji provedu u besprekornom hrišćanskom životu da hrišćanska ljubav zaplamti u njihovim dušama kao što plamti plamen njihove Slavske sveće
Crno vino je takođe jedan važan činilac. Prelivanjem vinom presečenog kolača znači da smo Hristovom krvlju očišćeni od grehova svojih.

Tamjan se koristi za kađenje i označava našu molitvu, koja treba da potiče iz čistog srca kako bi Gospodu bila prijatna i draga, kao što je nama prijatan i drag miris tamjana, kojim se kadi.

Zejtin nam je potreban za prisluživanje kandila i predstavlja takođe našu žrtvu Bogu. Važno je naglasiti da sve ovo treba nabaviti i pripremiti uoči slave. Domaćica treba sama da umesi Slavski kolač i pripremi Slavsko žito, jer to treba da bude njena žrtva i blagodarnost Bogu za sva dobročinstva koja im dade.
Uveče, uoči slave, treba svi članovi porodice na čelu sa domaćinom, da se zajedno pomole Bogu. (Oče naš, Bogorodice Djevo, Simbol vere) i otpevaju tropar Svetitelju kome je slava posvećena.

Na dan Slave    Ako se kolač seče u crkvi kuća od ranog jutra treba da bude u najboljem redu, a domaćin i ostala čeljad čisto i uredno odeveni. Cela porodica, ako je u dan slave zapovedni praznik (crveno slovo u kalendaru), treba da pođe u crkvu, na svetu Liturgiju. Od velike bi važnosti bilo da se svi članovi domaćinstva pričeste, (uz prethodni dogovor sa sveštenikom), jer smo tada u najvećoj zajednici, u jedinstvu s Bogom. Ukoliko taj dan nema Liturgije, najbolja i duševno korisna priprema za Slavu bila bi priprema za sveto pričešće poslednje nedelje pre slave. U crkvi sveštenik, pre ili posle svete Liturgije, blagosilja Slavski kolač, koljivo i vino (koje domaćin ponese sa sobom), moleći Boga da primi prinesenu žrtvu u spomen Svetitelju koji se slavi. Onda uzme kolač, seče ga sa donje strane unakrst, a zatim ga sa svečarom (domaćinom) okreće pevajući sledeće tri pesme:

Svjati mučenici, iže dobrje, stradalčevstvovavše i vjenčavšsja, molitesja ko Gospodu, pomilovatisja dušam našim; (Sveti mučenici, koji ste se dobro borili i vence stekli, molite se Gospodu da se smiluje na duše naše)

Slava Tebje Hriste Bože, apostolov pohvalo, mučenikov radovanije, ihže propovjed Trojica jedinosušnaja; (Slava Tebi Hriste Bože, aposloska pohvalo, mučenika radovanje, čija je propovijed trojica jedinosušna)

Isaije likuj, Djeva imje vo črevje, i rodi Sina Emanuila, Boga že i čelovjeka; Vostok imja Jemuj: Jegože veličajuše, Djevu ublažajem; (isaije likuj, Djeva zače i rodi Sina Emanuila, Boga i čovek; Istok Mu je ime:Njega veličajući Djevu blaženu proslavljamo)

Zatim prelome kolač na pola i držeći svaki svoju polovinu sastavljaju ga. Ljubeći kolač sveštenik govori: "Hristos posredje nas". (Hristos je među nama). Svečar ljubi Slavski kolač I odgovara: "I jest i budet". (Jeste i biće). Ovo čine tri puta. Kad domaćin odnese kolač kući, tad zapali sveću, okadi je, a zatim okadi ikonu, sebe, ukućane i goste i svi se pomole Gospodu i svome Svetitelju, kao što su i uoči slave radili. Posle molitve, domaćinu i članovima porodice se čestita slava.

Ako se kolač seče u kući sto sa Slavskom svećom treba namestiti pred Slavskom Ikonom. Na stolu, malo napred, stoji Slavska Sveća, sa leve strane postavi se Slavski kolač, sa desne Slavsko koljivo, u sredini čas sa crnim vinom, uz kolač i nož, tamjan i hartija na kojoj su ispisan imena svih članova porodice, da bi ih sveštenik u molitvi spomenuo, i pripremljena kadionica. Kad sveštenik dođe u dom svog parohijana, ulazeći pozdravlja ga Jevanđelskim rečima:"Mir u domu ovome i onim koji žive u njemu". Na ovaj pozdrav, domaćin odgovara:"Amin, Bože daj". Obred osvećenja je isti kao i u crkvi.

Božić  

Božić u Plaškom

Tradicija vertepa

Sjetimo se ovom prigodom i tradicije vertepa - igrokaza s pjevanjem o rođenju Isusa Hrista. Vertep - u staroslavenskom jeziku naziv za zvijezdu zornicu - bio je na našim prostorima vrlo popularan, a prikazivan je u vrijeme Božića. Igrokaz je sadržavao prikaz biblijskih likova: novorođenog Isusa, Bogorodice, Josifa, Tri kralja, rimskoga cara Iroda i nekoliko pastira. Scenska radnja vertepa događa se u Betlehemu (u staroslavenskom jeziku - Vitlejem), a između govornih numera pjevale su se prigodne božićne pjesme «Roždestvo Tvoje», «Djeva dnes», «Vitlejeme, grade od Boga» i druge. Učesnici vertepa bili su rado viđeni i darivani u srpskim domovima. Tradicija ovog igrokaza danas se osobito njeguje u Rusiji.

(Tekst preuzet iz knjigeGrađanska kultura Srba u Hrvatskoj, autora Dejana Medakovića, književnika, historičara umjetnosti i enciklopediste)

Pripreme za Božić                                        
Materice su praznik srpskih majki, kao što su Detinjci dan srpske dece, a Oci dan srpskih otaca. U ovim pripremnim nedeljama pred Božić tri poslednje nedelje zauzimaju posebno mesto. Najpre očevi i majke u treću nedelju pred Božić, koja je posvećena deci, i zove se Detinjci, izjutra rano, vezuju svoju decu, a deca im se "dreše". Pošto je to uvek nedelja po Sv Nikoli to obično toga jutra Sveti Nikola donosi deci poklone. Druga nedelja pred Božić koja je posvećena majkama zove se Materice. Tada deca vezuju majke, a one im se "dreše" i daju poklone koje su prethodno pripremila. Poslednja nedelja pred Božić, koja je posvećena očevima zove se Oci. Tada deca vezuju očeve a oni im se na isti način "dreše" poklonima. Ovo uzjamno  "drešenje" je uzajamno poklanjanje ljubavi koje stvara prazničnu atmosferu i priprema je za proslavu najradosnijeg dana.

Tucindan  Dva dana pred Božić, u našem narodu se kolje (tuca) “Božićnjar”, “Pečenica” kojom će se sva čeljad na Božić omrsiti, posle dugog šestonedeljnog posta. I ovaj narodni običaj  vodi poreklo od rođenja Gospoda Isusa Hrista u vitlejemskoj pećini u kojoj su pastiri zatvarali svoje stado. Sveti aposol i evangelist Luka svedoči da su vitlejemski pastiri, kad im se anđeo Gospodnji javio i obasjala ih slava Gospodnja, one čudesne noći kada se Gospod rodio, otišli do Vitlejema i u pećini vitlejemskoj našli “Mariju i Josifa i dijete gde leži u jaslama” (Lk gl.2) i poklonili mu se. A Sveto predanje, koje se čuva u Svetoj Crkvi, svedoči da su tada pastiri na dar Bogomladencu odneli jagnje. To je naš “Božićnjar”, koji se priprema na Tucindan, peče na ražnju na Badnji dan, a jede na Božić kao prva mrsna hrana. Zbog toga što se “Božićnjar” u staro vreme nije klao no tucao krupicom soli ili ušima sekire, taj se dan i danas zove Tucndan. “Božićnjar” je kod nas prase a ne jagnje prosto zato što kod nas u vreme Božića nema jaganjaca
Badnje večer je mnogovrsna i obilna ali strogo posna. Na njoj pre svega, mora učestvovati sva čeljad. Ne sme se pojesti sve jelo ni popiti sve piće, nego se ponešto ostavlja preko noći na onom mestu sa koga se večeralo. Za Badnju večer, isto tako i prvi i drugi dan, Božicni stol se ne rasprema niti se išta izbacuje. Jede se sa stola ispod koga je prostrta slama ili samo zavežljajčić slame sa drenovom grančicom.

Dok domaćin ide po Badnjak, domaćica umesi Badnjački kolač, koji je obična Badnjačka pogača bez kvasca što se za vreme večere lomi a ne seče. Od jela, na stolu povrh slame, domaćica spremi pored pogače i soli, ribu prženu na ulju, med, vino i pasulj (obično "prebranac"). U situ kojim je sačekala Badnjačara i Badnjak, pored žita spremljeno je svakovrsno voće. Pred tako pripremljenom Badnjačkom večerom domaćin se prekrsti, zapali sveću, okadi trpezu i svu čeljad i otpeva:"Roždestvo tvoje…", pročita molitvu Gospodnju (Oče naš…), razlomi Badnjački kolač-pogaču i svu čeljad ponudi sa večerom u kojoj se uz čašu vina dižu zdravice kako je gde običaj. I Badnjačka večera kao i sva dosadašnja priprema za doček Božića puna je osmišljene hrišćanske simbolike.

Pogača Badnjačka simboliše samog Spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista. On je sam za sebe rekao:"Ja sam hleb živi (hleb života), koji siđe sa neba; koji jede od ovoga hleba živeće va vijek (Jn 6,51).
Riba, kao i hleb, simboliše Spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista. Na grčkom jeziku, preko koga su i naši pretci primili hrišćanstvo riba je IXOYS, a to je skup inicijala Isusa Hrista Božjeg Sina. Zato je u prvim vremenima Hrišcanstva, riba bila znak raspoznavanja za hrišćane i crtala se po katakombama u kojima su prvi hrišćani u strahu od mnogobožaca vršili svoja zajednicka bogosluženja.

So simboliše silu Božansku, blagodat Božju koja čuva delo Božje kao što so čuva ribu od plesni i truleži.
Vino simbolički predstavlja krv Spasiteljevu kojom je On na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, čoveka pomirio sa Bogom i spasao ga smrti duhovne.

Med-proizvod najčistijeg stvorenja pod nebom - pčele, najslađa je materija zemaljska, simboliše sladost večnog života pod okriljem Boga koji nam je osigurao Spasitelj naš Gospod Isus Hristos najpre svojim rođenjem u pećini vitlejemskoj.

Sveća koja se pali za vreme Badnjačke večere i Božićnog ručka simboliše svojom svetlošcu Božanstvo.
Na Badnje veče i na Božić i u hramu i u domu pevaju se ove Božićne pesme:

Tropar gl.4. (na crkvenoslovenskom) Roždestvo tvoje, Hriste Bože naš, vozsija mirovi svjat razuma, v njembo zvjezdam služašči zvjezdoju učahusja, Tebje klanjatisja solncu pravdi, i tebe vjedjeti s visoti vostoka: Gospodi slava tebje.

(Rodenje tvoje, Hriste Bože naš, obasja ljude svetlošcu poznanja, jer u njoj se oni koji izucavahu zvezde od zvezde nauciše da se Tebi klanjaju kao Suncu pravde, i da te gledaju sa visine istoka: Gospode slava tebi).

Kondak gl.3 Djeva dnes presuščestvenago raždajet, i zemlja vertep nepristupnomu prinosti, angeli so pastirmi slavoslovjat. Volsvi že so zvjezdoju putešestvujut: nas bo radi rodisja Otroca mlado, prevječnij Bog.

(Djeva danas rada Onoga koji je bio pre svega, a zemlja prinosi pecinu Nepristupnome: angeli sa pastirima slavoslove, a mudraci putuju sa zvezdom, jer se radi nas rodi Dete mlado, prevecni Bog).

Božić je verska i porodična svetkovina posvećena Hristovom rodjenju. Proslava Božića ima korene u prastarim narodnim običajima i verovanjima. Smatra se da je Božić kao samostalni praznik posvećen rođenju Isusa Hrista, prvi put proslavljen u Rimu 354. godine. Dan rođenja Hrista oličen u u praznovanju Božića, u našem narodu je prvenstveno Praznik porodice, porodičnog domaćinstva. To je dan mirenja i praštanja pa se pri susretu ljudi pozdravljaju sa

Mir Božji, Hristos se rodi!                  

Položajnik je prva osoba koja toga Božićnjeg jutra uđe u naš dom.On donosi sreću, pa je dobro da on bude dete, koje ima čisto, bezazleno srce ispunjeno ljubavlju. No razume se, to može biti i odrastao čovek, komšija, rođak, namernik . Primamo ga kao samo Gospoda koji  svojim rođenjem u sve domove ljudske donosi mir i dobru volju.

Česnica je kolač umešen na Božić izjutra rano od brašna, izvorske vode i malo Bogojavljenske-svete vodice a u testo se utisne novčić pre nego se stavi peći. Česnica se lomi za vreme Božićnjeg ručka, odmah posle Božićnjeg kolača, kada se domaćin vrati iz crkve, svima čestita praznik sa:"Hristos se rodi!" na što mu svi odgovoraju: "Vaistinu se rodi!" U domu nastaje opšte miroboženije koje izaziva veliku radost. U toj Božićnoj radosti niko se ni na koga ne sme ljutiti. Onda domaćin svima podeli naforu i nastaje Božićni ručak koji treba da bude bogat i brižljivo pripremljen. Kao i na Badnje veče domaćin se prekrsti, zapali sveću, okadi trpezu, pročita "Oče naš…" ili otpoje "Roždestvo tvoje…" , prereže Božićni kolač, a onda uzme Česnicu, podigne je uvis u slavu novorođenog Bogomladenca, a za život i za zdravlje svih ukućana, okrene je kao slavski kolač sa svima ukućanima tri puta, prelomi preko sredine i svima prisutnima odlomi i da po jedno parče. Onaj koji u svojem delu nađe novčić smatra se srećnim pod blagoslovom Božjim te se njemu poverava početak važnih poslova u toku cele godine. Tada počinje Božićni ručak, a na trpezi se nalazi sito sa voćem, sveća, Božićni kolač, Česnica, Pečenica od koje se glava i plećka ne jedu, već se čuvaju za Novu godinu koja se zove Mali Božić ili Vasilica.

Vaskrs                                              

Uskrs u Plaškom

 
Vaskrs nije praznik na koji se sećamo događaja koji pripadaju davnoj prošlosti, to je stvarni i najradosniji susret sa onim u kome je naše srce prepoznalo istinski život i svetlost, kaže najveći savremeni pravoslavni teolog Aleksandar Šememan.                                           

Vaskrs je najveći hrišćanski praznik, dan večne radosti, centralni događaj Hristove pobede nad smrću. Raspeti i vaskrsli Hristos – jedina nevina žrtva ovog sveta – na ovaj dan je dokazao svoju božansku moć. Kako?                                                                       

Vaskrsenjem je izbavio ljudski rod od robovanja i večne smrt, Svog izdajnika Judu nazvao je prijateljem a u najvećim mukama na krstu molio se za svoje ubice: »Bože, oprosti im, ne znaju šta rade». Zlobu je pobedio dobrotom, sebičnost nesebičnom žrtvom, ljubavlju je uzvratio na mržnju. Onom ko je hteo da mu sačuva život pomoću mača rekao je: »Vrati mač na njegovo mesto, u protivnom ćeš od njega poginuti». Zato je Isus Hristos »jedino novo pod suncem». Proslavljanje Hristovog Vaskrsa zato ne znači prosto tradiciju predaka, lepi stari običaj, povezan sa šaranjem jaja, bogatim ručkom...

Uskršnja liturgija služi se u ponoć, između subote i nedelje. Po Svetom pismu u nedelju rano, Hristos je vaskrsno iz kamenog groba sa koga je anđeo Božji odvalio kamen (to je onaj Beli Anđeo sa freske u manastiru Mileševo).

Vaskrs spada u pokretne praznike i praznuje se posle jevrejske Pashe u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan ili neposredno posle prolećne ravnodnevnice, najranije 4. aprila, a najkasnije 8.maja. Za Vaskrs su vezani lepi običaji, darivanje jajima koja su simbol obnavljanja prirode i života. Jaja se farbaju u pomen Marije Magdalene (kojoj se Hristos prvi javio posle Vaskrsenja). Prilikom putovanja po Rimu Marija je posetila cara Tiberija, poklonila crveno jaje i pozdravila ga rečima: »Hristos Vaskrese”. Crvena boja simboliše Spasiteljevu nevino prolivenu krv. 

Na Vaskršnje jutro, sa tornjeva hramova dugo zvone zvona i ona simbolizuju usta koja pozivaju vernika na bogosluženje. Posle bogosluženja domaćin zapali sveću, uzima kadionicu i tamjan. Kada okadi kuću otpeva se uskršnji tropar. Sa trpeze se jede prvo Vaskršnje jaje i sve što se tog dnana na njoj iznese treba da bude spremljeno sa puno pažnje i ljubavi.
(T.D. Nikolić)

Zadušnice  dan koji je posvećen uspomeni na umrle. U spomen na subotu posle Raspeća  i Hristov silazak u Ad. Crkva je četiri subote u godini posebno namenila molitvama za duše umrlih.

Plaščani ispred crkve poslije pomena 19.08. 2005.

Koja su pravila posta

Piše: Protođakon dr Luka Novaković, direktor Patrijaršijske upravne kancelarije, Patrijaršijski dvor (Blic)
Kada govorimo o postu, obično mislimo uzdržavanje od masne hrane, a zaboravljamo da je njegov značaj u stvari u duhovnom i mentalnom pročišćenju celog organizma. U pravoslavlju postoje četiri posta, i to su : božićni, vaskršnji, petrovski i gospojinski. Božićni post počinje 28. novembra i traje do Božića. Kad je reč o hrani, tokom božićnog posta pravoslavnim vernicima je dozvoljena upotreba ulja, osim sredom i petkom, kao i tokom jedne  ili dve nedelje koje su priprema za pričest. To je takozvani post  na vodi. Naime, tada se jede samo ona hrana koja je spremana bez ulja, odnosno kuvana ili barena u vodi, ili sirovo voće i povrće, kao i ostale namirnice bez ulja. Riba se jede subotom i nedeljom. Duhovni značaj posta je uzdržavanje od mrsnih jela i pića, što je ustvari samo jedna  potpora za duhovni post, odnosono priprema za svetu tajnu pričešća. Neki sveti ocu kažu da kad neki čovek posti treba da mu poste i oči i usta, i misli i celo telo, odnosno ceo organizam, suzdržavajući se od ružnih reči, dela, pa čak i misli. Taj fizički post nam  pomaže da umirimo svoje telo i da ga pripremimo za duhovno pročišćanje. Ljudi koji poste vežbaju se u jednoj disciplini duha. Okruženje u kojem živimo i svakodnevni ritam života ne dozvoljava nam da se dovoljno posvetimo duhovnom žiovotu, a post je, u stvari, upozorenje koje nas upućuje da postoji duhovni život.  Post se završava dolaskom najradosnijeg praznika u hrišćanstvu – Božića. Prestanak posta obeležavamo svečanom trpezom, što ne znači da vernici treba da preteruju u jelu i piću, zato što ova svečana trpeza traži od nas umerenost u svemu, jer kad je organizam miran teže se upušta u grehe.  Između Božića i Bogojavljenja (19.januara) prestaje i  post sredom i petkom.

Značaj ikone i njeno pravilno postavljanje

Piše: Petar Bilić, ikonopisac, živopisac i osnivač Ikonopisne radionice "Petar Bilić"(Blic)
Značaj ikone je veliki, usuđujem se čak reći – tramo gde nema ikone, nema ni pravoslavnog doma. Ikona je jedno od bitnih sredstava za komunikaciju ukućana sa svetiteljem izobraženim na ikoni, odnosno preko njega za komunikaciju s Bogom.

Ikona se obično postavlja na zid sa istočne strane, isto kao i ikonostas pravoslavnog hrama. To mesto za ukućane treba da bude najsvečanije, najbitnije i najlepše mesto u domu (na primer, dnevna soba) gde se obavlja molitva i slavi slava. Ali daleko važnije od mesta gde će ikona da stoji jesu naša vera i Gospod u srcu. Ako imamo više ikona, onda na centralno mesto postavljamo ikonu Gospoda Isusa Hrista, s njegove leve strane - slavsku, a s desne ikonu Presvete Bogorodice. Ukoliko imamo još više ikona, treba ih redati oko centralne ikone ili na ostale zidove (paziti na to da svetitelji nisu okrenuti leđima jedani drugima). Uz ikonu ide kandilo i ono se postavlja kraj centralne ikone, a može i na svaku ikonu po jedno kandilo. Ako je kandilo viseće, postavlja se ispred ikone u visini grudi svetog lika, a ako je knadilo stojeće, postavlja se ispod ikone. Kada kupimo ili dobijemo ikonu, bilo bi dobro osveštati je, iako je ona sveta onoliko koliko je pred njom molitvi izgovoreno. O samom činu osvećenja svaki vernik treba da se dogovori sa svojim duhovnikom ili parohijskim sveštenikom, jer osvećenje može trajati od nekoliko minuta pa do 40 dana. Od svega je najbitnije da se mi pred ikonom iskrneo molimo Gospodu i svetiteljima. Tada je ona stvarno osveštana, tada je ona otvor kroz koga ulazimo u duhovni svet – svet bez kojega ovaj naš materijalni, zemaljski nema nikakvog smisla.  

Plaščani slave:

Vavedenje Presvete Bogorodice, slava hrama u Plaškom 

Vavedenje je jedan od 12 velikih hrišćanskih praznika i tog dana se molitveno slavi uvođenje djeve Marije, Presvete Bogorodice u Hram (Hram u Jerusalimu, nekadašnje graditeljsko čudo, od kojeg je sačuvan samo jedan zid koji Jevreji zovu "Zid plača").  U taj veliki hram, najveće svetilište jevrejskog naroda, roditelji Presvete Bogorodice, Joakim i Ana, spremali su se da odvedu svoju kćerkicu, kako bi ispunili svoj zavet – Marija nije bila obično dete, već dar od Boga, koji su dobili posle pedeset godina bezdetnog braka. Tamo je čekao prvosveštenik Zaharija, koji ju je uveo u Hram, "svetinju nad svetinjama" gde niko nije smeo da ulazi. U narodnom običajnom kalendaru je zapisano da ovoga dana u Srbiji prestaju svadbe. U nekim krajevima, toga dana posle svete službe okupljaju se mlade koje su se udale te jeseni. Za ovu priliku se svečano oblače i kite cvećem iz svadbenih venaca. Sariji ljudi kažu: "Ako na Vavedenje pada kiša, biće rodna godina, a ako duva jak vetar, biće nerodna". S obzirom na veličinu i značaj ovog praznika, u pravoslavnim domovima toga jutra ukućani svi zajedno odlaze u hram na bogosluženje, a potom se tokom dana uzdržavaju od svih poljskih i kućnih poslova, molitveno slaveći ovaj dan. U savremenim uslovima, preporuka je da se ako je ikako moguće ode u hram na liturgiju, a zatim ispunjavaju obaveze koje nam nalaže radno mesto ili škola. Praznik vavedenja Presvete Bogorodice je slava manastira Hilandara. (Piše: Protođakon dr Luka Novaković, direktor Patrijaršijske upravne kancelarije, Patrijaršijski dvor; preuzeto iz Blica)

Arhangel Mihailo, borac protiv zlih sila

Bog je, pre stvaranja materijalnog – vidljivog sveta, stvorio nevidljivi, duhovni svet bestelesnih sila.  U početku su svi duhovi bili dobri, dok se jedan od njih, Denica, nije pogordio i sasvim odmetnuo od Boga. Postao je zao i činio mnoge loše stvari. Oko sebe je okupio kolebljive duhove i nametnuo  im svoju volju. U borbi protiv zlog Denice i njegovih mračnih sila, stupio je arhangel Mihailo, pobedio ga i zbacio sa neba. Duhovne sile su se tada podelile na dobre i zle – na nađele i demone. Sveti anđeli se dele na tri reda i devet grupa, a prvi među arhangelima (oni čine treću grupu anđela i utvrđuju veru među ljudima) jeste arhangel Mihailo (što znači – Ko je kao Bog). On se neprestano bori protiv zlih sila, u slavu božju. Kako bi se odala pošta svim anđelima određen je osmi dan meseca novembra i taj dan se proslavlja pod imenom "sabor arhistratiga Mihaila i ostalih bestelesnih sila". U narodu se taj dan zove Sveti Aranđeo ili Aranđelovdan. Novembar je određen za ovu slavu zato što je, po starom načinu brojanja meseci, to bio deveti mesec, a broj devet odgovara broju anđeoskih činova, kojih takođe ima devet. Aranđelovdan se po starom kalendaru slavi 8. novembra (po novom 21. novembra). Taj datum je izabran zbog podsećanja da će osmog dana Strašnog suda doći Isus Hristos po drugi put, sa svim svojim anđelima da sudi živima i mrtvima. Mnogi koji slave Aranđelovdan ne spremaju slavsko žito, navodno zato što je arhangel Mihailo, uz arhangela Gavrila i svetog Iliju, živi svetac. Svi svetitelji su živi i od Boga proslavljeni. Slavsko žito se ne sprema za podušje svetitelju, već je ono simbol vaskrsenja, odnosno smrtnog tela i  života besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog. Ne spremanje žita i pored upozorenja Crkve može se smatrati grehom. (Tekst preuzet iz časopisa "Svetosavsko zvonce" u izdanju SPC)